"Ништа од наше... ништа од Америке!"
Nista od moje Engleske, i bas sada meni je tuzno zbog toga. Narocito kad pricam sa ljudima koji su sigurni u tome sto zele studirati, kogi su sigurni da su naucili nesto na faksu.
Hocu u Englesku. Hocu studirati englesku knjizevnost i kulturu. Manje teorije. Vise cinjenica.
Jos jedan put pokusat cu.

A ne zelim teoriju. NE ZELIM!

Zasto, zasto UOPSTE to radim? Samo zbog toga sto sam lenja? Zbog toga sto nemam dosta samopouzdanja za reci "Oprostite, nisam bas sigurna da hocu to radit"?

Ok. Tesko bilo bi polozit ispit iz historije knjizevnosti. A iz teorije -- moguce.
Ok. Hocu studirati u inozemstvu. Biti studentkinja postdiplomskog studija omogucit ce ovo.
Ok. Mogu radit sta god zelim ako budem imala para. Mogu studirat britanistiku sama.

Pa mozda naci cu jos nesto. U pocetku 3. godine nisam ni mislila da cu ucit srpski.

*

Devojka u avionu sa plisevom svinjom, u "teljnjaski". Prica sa drugaricom, i kako to lici na nas, devojaka iz 1514 u 14. godini zivota! Cudne reci kao sto su "cilj zivota". Suvise veliki. Mozda ona i je iz 1514, jer njezina drugarica spomenula je "skolu voditelja": ako se ne varam, ovakva skola postoji i u nasoj gimnaziji. Stil njezinog govora nekako je licio na stil govora u 1514...

Avion nocu. Ljetimo na Mjesec! Veliki i zuti. Vidim propeler. Obicno ono sto vidis od aviona iz prozora je nepomicno, i ti ne mislis na krhost, na to sto biti u vazduhu je neprirodno, cudo je. Kao limeni crveno-plavi dio aviona podsjeca na nesto staro, savetsko, na svemirski brod.

Avion nocu. U avionu postajes bliza kosmosu, nebu, vremenu. Primecujes mesec i zvezde, oblake i tamu.